Линија одбране

8. октобра, на дан сећања на преп. Сергија Радоњешког, навршило се пет година постојања друштвеног покрета „Народни Сабор“ који је сада по свој прилици најпознатија руска православно-родољубива организација.

8. октобра, на дан сећања на преп. Сергија Радоњешког, навршило се пет година постојања друштвеног покрета „Народни Сабор“ који је сада по свој прилици најпознатија руска православно-родољубива организација. „А тај датум нисмо посебно бирали — тако је испало. Али је управо преп. Сергиј постао наш небески покровитељ“ — каже председник извршног одбора Покрета Олег Јурјевич Касин.
Предлажемо вашој пажњи разговор нашег дописника са њим.


— Како је све почињало?
— Сећам се цртаног филма о крокодилу Гени: јунаци су тамо скупа правили кућицу, и током изградње се сви спријатељили. Нешто слично се десило и код нас: успело нам је да окупимо истомишљенике током одбране Патријаршијског подворја у Сокољникама (ваш лист је о томе писао). Укратко прича гласи овако: Влада РФ је крајем 90-их година вратила Цркви комплекс зграда заједно са храмом Јована Претече, али је извесна скупина махера незаконито заузела те зграде и намеравала да тамо отвори казино. За нас је то било последња кап — схватили смо да немамо више где да се повлачимо. Бранећи Патријаршијско подворје, објединиле су се друштвене организације не само из Москве, већ и из читаве земље. Тада смо и схватили ко је ко и колико вреди. Сада у наш Покрет улази преко 250 разних друштвених организација: ветеранске, за људска права, спортске, војно-родољубиве…

— А препознатљива лица?
— За нас је велика част што су чланови Централног Савета људи као што су генерал-мајор ваздушно-десантних снага (ВДВ), херој Совјетског Савеза који је постао праузор песме „Баћа командант батаљона“ А.П. Солујанов, херој Русије, син легендарног творца ВДВ А.В. Маргелов, добитник Државне награде, потпредседник Руске академије природних наука Г.Н. Фурсеј, писац уџбеника Основи православне културе Ала Бородина, вашим читаоцима добро познат руски писац Владимир Крупин…

— У чему је идеја вашег Покрета?
— Наша организација је заснована на збијању људи на основу моралности. Пре неколико година је наш саборац, истакнути православни научник био код оца Николаја Гурјанова и он му је рекао да благосиља свако удруживање људи на основу моралности, борбе за моралност. И ми смо схватили: то је оно око чега се могу окупити људи најразличитијих политичких погледа. Када се ствар тиче наших духовно-моралних вредности, одбацују су другостепена неслагања, па и она политичка. По томе је „Народни Сабор“ јединствен. И снагу таквог јединства смо видели, поготово током митинга на Блатном тргу априла ове године, када нам је успело да под паролом одбране духовно-моралних вредности у невреме окупимо преко пет хиљада људи. Тамо је било и присталица „Јединствене Русије“, и комуниста.

Саборно начело

— Дуго сам размишљао зашто није успевало да се толико моћан „епицентар“ окупи раније, пошто се већ 18 година бавим друштвено-политичком делатношћу, радио сам у разним родољубивим организацијама. И дошао сам до закључка: ствар је у томе што језгро „Народног Сабора“ чине оцрквљени људи. Сваку зграду треба зидати на темељу, без тога конструкција неће бити трајна. И још. Организације у које улазе десетине хиљада људи рушиле су се мени наочиглед када њихове вође изгубе морално право на лидерство. Кад престану да одговарају ономе што од њих захтевају подређени, почну да пију, подлегну среброљубљу… Па нека људи из окружења тог лидера уопште нису нарочито морално чисти, ипак би хтели да свога руководиоца виде честитијим од себе самих. И када би схватили да то није тако, да је лидер исти као и они, дозвољавали су себи да се спусте низ неколико степеница одједном… То је универзално правило — ни земља, ни мала фирма у којој се руководство нагло морално срозава не могу дуго трајати.

— Како се оцрквљеност испољава у раду „Сабора“?
— Стварали су га зрели људи. Свако од нас има своје духовне учитеље који одлазе духовницима хиљадама километара далеко. Али у целини, „Народни Сабор“ је под духовним руководством игумана Патријаршијског подворја у Сокољникама Јована (Јермакова). Рећи ћу о себи: раније сам, као неоцрковљен човек, улагао огромне напоре у стварање разних родољубивих организација. Сада, када је наш Покрет заснован на саборној сарадњи, за кратко време уз мање напора постижем значајне резултате. Схватио сам да се кудикамо више може добити испољавањем смерности, братске љубави, него уз неке круте политичке утицаје или у агресивној конкурентској борби која је одувек присутна на родољубивом политичком пољу.

Најезда атеиста

— Сећам се случаја академика Виталија Гинзбурга — пре смрти је врло активно иступао против Цркве. А ви сте 2007. г. поднели пријаву Тужилаштву против њега…
— Ове године је вођена читава кампања оштрих напада на Православну Цркву од стране скупине научника-атеиста на челу с академиком Гинзбургом, током које је он у листу „Весник образовања“ користио израз „црквене хуље“. Дуго смо размишљали како да на то реагујемо. И одлучили смо да се тим поводом обратимо Тужилаштву. Премда су одбили да покрену кривични поступак због вређања верских осећања, нисам уложио жалбу на ту одлуку. С обзиром на то да је научнику готово 90 година, као и на његове заслуге за Русију, одлучили смо да га даље правно не гонимо. Постигли смо оно главно — напад атеиста је сузбијен. Довољно је и то што је академик био принуђен да се оправдава и, како су ми одговорили из тужилаштва, извинио се током саслушања за своје изјаве.

— Нисам за то чуо…
— Наравно, пошто нас по правилу јавно вређају, а потом се кулоарски извињавају…

— Нису ли вас оптуживали због тога што сте одлучили да питања уверења препустите одлучивању световног суда?
— Својевремено је чак и апостол Петар као римски грађанин захтевао световни суд. И то је нормално да православац брани част и достојанство у грађанском суду. А православци су такође грађани Русије. Када се ради о вређању Господа, Богородице и наших светиња, ту православци морају испољити чврстину и користити сва своја грађанска и уставна права.

Забрањена антиуметност
— То питање су нам постављали када смо поднели захтев да се на кривичну одговорност позову организатор богохулне изложбе „Забрањена уметност-2006“ Јуриј Самодуров и куратор изложбе Андреј Јерофејев. После нас је тужбу поднела и организација „Народна заштита“ (она такође улази у „Народни Сабор“), а потом нас је подржало преко 500 грађана. Узгред, Гинзбург је иступио с отвореним писмом у заштиту организатора изложбе. Подсетићу: на тој изложби је било богохулних приказа Христа (на пример, са главом Мики Мауса, или је уместо главе Спаситеља био орден Лењина), било је просто аморалних експоната, на пример, статуета од три (у српском их је пет) слова која стоје једно на другом, чинећи непристојну реч. И све то се издаје за некакву савремену уметност. После три године упорне борбе од стране јавности, организатори изложбе су проглашени злочинцима.

— Злочинцима?
— Да, суд их је прогласио злочинцима и кажњени су са 150, односно 100 хиљада рубаља. Московски градски суд је 4. октобра ове године потврдио ту одлуку тако да је законски ступила на снагу. За истог оног Самодурова по мени казна мора бити суровија, пошто је то за њега рецидив — већ је суђен због одржавања сличне изложбе. Сматрам да га је требало осудити на друштвено користан рад, на пример, обнову неког манастира који су срушили атеисти — како би имао времена да размисли. Било како било, Самодуров и Јерофејев су осуђени, и правна оцена њиховог чина постоји.

— Али после тога је била изложба „Двојесловије“ у параклису универзитетског храма св. Татјане, где је, како кажу, представљена „савремена уметност“. Поштено ћу рећи: ни ту ни тамо нисам био, не сматрам то душекорисним, али ипак…
— А ја сам тамо био. Богохулних радова, попут експоната са изложбе „Забрањена уметност“ тамо није било. Али је било дела прилично сумњивог карактера. На пример, „Црна тројица“. Свакако, да је та изложба одржана у неком центру савремене уметности, уверавам вас да нико не би на њу обратио пажњу. Али када то излажу у храму а изложба „Двојесловије“ је одржана у параклису цркве — с каквим се осећањем православци, ушавши у храм, могу према томе односити? Известан део свештеника је желео да покаже како постоји друга уметност али — зар да се то у храму показује! Ако кренемо тим путем, следећи пут ће у храму бити игранка, како то, видимо, бива на Западу. Али је у Русији храм ипак дом Божји, дом молитве.

Атеисти у строју

— Сам назив изложбе „Двојесловије“, тојест дијалог, представља жељу да се пронађе међусобно разумевање између неверујућих савремених експериментатора и поборника традиције.
— Приређивачи изложби попут „Забрањене уметности“ јесу свесни провокатори. У животу другачије бива. Код нас у Покрету нису сви дубоко верујући људи. Ми радимо и са ветеранима рата, и са бившом совјетском интелигенцијом… Рећи ћу из личног искуства: када атеисти доспеју у православну средину, прожимају се православним духом сарадње и братске љубави, добијају огромну количину сазнања од којих су били одсечени.
Једном смо одржавали велики митинг у центру Москве, поред зграде МУП Русије, у заштиту милиционера Блохина и Коноваленка који су иступили против наркомафије и доспели у затвор. На митинг су дошли не само православци него и представници комунистичке партије. Стајао сам позади и слушао разговор двојице старијих људи. Један другоме каже: „Био сам на многим митинзима, али се само овде уистину боре за правду а не само за своје, зато што су то — православци“. Дешавало се да се људи после таквог општења и крсте. Радили смо с једном организацијом више налик на секту — потом су нам ти старији Руси рекли да су први пут срели такве православце који их нису одбацили, братски их примили, објаснили им многе ствари које они искрено нису схватали. Са том категоријом људи — бившом совјетском интелигенцијом — треба радити, ту је потребна мисионарска делатност. Узгред, врло им је симпатичан патријарх Кирил — свиђа им се како он зналачки све објашњава, како умно гради беседу. Од таквих људи, када постану оцрковљени испадају врло постојани православци. Али чак и кад не постану верници, они признају да је без православља немогућ спас Русије. На нашим скуповима они увек устају када износимо рипиде и иконе, исказују свако могуће поштовање према нашим светињама…

— Онда би, можда, и представници других вероисповести могли учествовати у „Народном Сабору“?
— Ми смо грађанска организација, али при томе сву њену окосницу чине православци. Премда имамо, наравно, контаката и са, на пример, муслиманским организацијама које су нас подржале у борби против јувенилног правосуђа, против сексуалног просвећивања деце, геј-парада и др. Ми не приређујемо заједничке молебне, али сарађујемо као грађани наше заједничке Отаџбине.

Правила рата

Сада многи пишу како је све лоше и како мора бити. Али је за мене важно друго: шта треба учинити, какав низ промена покренути, па да се садашње негативно стање превазиђе? Како изградити структуру која би се могла борити за морално оздрављење друштва? Каква мора бити технологија борбе?
И ево шта сам схватио: ништа не треба изумевати! Господ је то уместо нас промислио. Ево узмимо човеков организам. Ако у њега продре микроб изазивач болести, крвни леукоцити сместа ступају у борбу — они блокирају инфекцију, завијају је, каткад сами умирући, у омотач од гноја који одваја инфекцију од здравог дела. То је први ступањ одбране. Ако бактерија изазивач болести продре на наредни ступањ, лимфни чворови крећу у борбу за здравље. Ако ни то не помогне — почиње да се бори већ читав организам, расте његова температура…
Наше друштво је исти такав организам подвргнут нападима информационих, организационих и других „вируса“. Ко може да нам благовремено да сигнал: „пажња, опасност, продор вируса!“? То су експерти, аналитичари, стручњаци за информационе технологије, правници. Они су прва линија одбране.
Против нас ради моћан систем противника. Столећима се одигравало разарање руске цивилизације, противник је снажан и искусан, појединачно је немогуће супротставити се непријатељу. Морамо сконцентрисати све своје ресурсе, збити се у скупину по принципу „римске корњаче“, затворити се са свих страна и кретати се у потребном смеру, то јест применити столећима проверену војну тактику — и дејствовати организовано, пробијајући узану деоницу „фронта“. Онај ко напусти ту заштиту по правилу бива оборен. Таквога увлачимо натраг у ту „корњачу“, освешћујемо и ако настави даље заједно са нама, онда постаје ратник у нашим редовима, а ако се поново истрже — шта ћете, значи, губитак нисмо могли избећи… Било је и таквих случајева.
Друга линија одбране се покреће ако је „вирус“ већ пустио корење у „организам“. Ту је неопходно укључити такорећи имуни систем — како би читав „организам“ радио, све друштвене организације.
А када је „инфекција“ завладала „организмом“, укључује се трећа линија одбране. На пример, такву ситуацију смо имали са сексуалним просвећивањем, када су се кваритељи већ укопали у школама. Ту је неопходно обратити се родитељима, свим грађанима, како би се обраћали органима јавног реда и мира, самостално излазили на крај са тим кваритељима, захтевали да се прекине с тим безобразлуком коме су дали „зелено светло“ директори школа, просветни органи.

— А шта је у тој борби ваш „Народни Сабор“?
— Ми, православно језгро, представљамо онај центар који протреса организам, приморава имуни систем да се активира.

Извештај с истуреног положаја

— Кад смо већ почели да користимо одбрамбену терминологију, следеће питање: како гласи извиђање земљишта за данас?
— Током последњих двадесетак година је дошло до таквог пробоја неморалности, таквог срозавања морала да се више не сме повлачити пред најездом злодуха. Недавно смо постигли успех када је на основу мог захтева Државном тужилаштву Министарство правде прописало да се ускрати издавање дозволе за приказивање филмова с ненормативном лексиком, укључујући и њихове наслове. Докле је само стигло растакање, кад је Министарство културе фактички подржавало филмове са псовкама! До пре 20 година је грех хомосексуализма био кривично кажњаван, јуче су са својим маршевима излазили на улицу, а данас већ захтевају увођење члана за хомофобију — то јест прогањање људи традиционалне оријентације који јавно осуђују тај грех. Све то се није могло десити за трен ока. Током тих 20 година је покренут некакав низ промена — правних, информационих, организационих и др. — које су неприметно довеле до таквог стања друштва. Превидели смо, нисмо благовремено реаговали на те промене, и сада је врло тешко покренути обрнути процес.
Један од кључних момената садашњице представља јувенилно правосуђе. Тиме смо се позабавили пре тачно годину дана. Између 20 и 30 региона га је експериментално већ увело. Петнаест година су западни фондови заједно са државним органима радили на томе и то по систему „јачи квачи“. Многи су нам говорили да је то немогуће зауставити зато што су ту у дослуху локалне власти, органи старатељства и судови, и у то зло су уложене милијарде. Ипак нам је успело да продрмамо друштво, покренемо његов „имуни систем“, допремо до свести људи — кренула је читава бујица писама — десетине хиљада! Стотине чланака, митинзи по читавој земљи, обраћања органима јавног реда и мира… Подржао нас је Патријарх. И успех је стигао већ после годину дана активне борбе. Државна дума је 8. октобра, на дан сећања на Сергија Радоњешког, повукла из разматрања у другом читању нацрт закона о јувенилном правосуђу. Оно је фактички отписано. Треба широко разматрати ту одлуку Државне думе зато што вест о томе јавна гласила сасвим прећуткују и основано сматрам да је процес јувенилизације тек привремено обустављен. А у регионима тај експеримент није обустављен. Већ из иностранства стижу инструкције да се термин „јувенилно правосуђе“ не користи, већ да се промоција његових елемената врши под другим називом.
На пример, наставља се увођење такозваног „пасоша ученика“ — то је важан елемент плана управо јувенилног правосуђа. Под изговором бриге о здрављу деце покрећу се свакојаке анкете у којима се прикупљају поверљиве информације о породици, деци. Тамо има сасвим одиозних питања о којима сам писао у захтеву Државном тужилаштву: о рђавим навикама родитеља, о томе колику количину намирница родитељи дневно дају деци, колики џепарац. После нашег захтева је увођење тог „пасоша ученика“ одложено на годину дана у земљи, али се експериментално и даље уводи у Москви и Санкт-Петербургу. Нама се обраћају, и ми људима објашњавамо како се супротставити том незаконитом упаду у лични, породични живот.

Минирање будућности

— Сада нам је пошло за руком да разоткријемо још један елемент плана тоталне контроле над људима — такозвани форсајт-пројекат „Детињство 2030“. Пре 10 година сам прочитао књижицу бившег пуковника британских специјалних служби доктора Џона Колемана „Комитет триста. Тајне светске владе“ (преведена и на српски). Тамо је било неких момената које нисам с поверењем примао: како ће се у етапама уводити тотална контрола над човеком, како ће одузимати децу родитељима и давати држави итд. Књига је издата 1991. године и оно што се тада чинило фантастичним, сада је отворено прописано у том форсајт-пројекту који се издаје за некакву руску иновацију. И то није конспиролошки документ, већ програм који се отворено налази у интернет-мрежи (http://2010-2030.ru) и представљен је у руском павиљону на изложби „ЕКСПО-2010“ у Кини, и иза кога стоје Друштвена комора РФ и државне структуре.
Шта предвиђа тај пројекат? Мењање духовно-морланог стања народа у етапама, и један од кључних момената представља промена свести код деце. Развијена је технологија одузимања деце из конзервативних породица, на пример, православних, и њихово предавање структурама државног старатељства. Даље следи уграђивање деци у мозак микрочипа кроз који ће се убацивати одређене информације, а у последњој етапи — ни мање ни више него обликовање човека с генетски измењеним својствима. Изгледа као фантастика. Јувенилно правосуђе је само саставни део тог плана, само технологија одузимања деце од породица. Тако смо, повукавши за реп јувенилног правосуђа, извукли слона. У том форсајт-пројекту су прописани и усађивање толерантности према сексуалним изопачењацима, и легализација истополних бракова итд. То јест, читав онај низ промена који мора довести до дубоког преображаја нашег друштва. Зато сматрамо да се већ данас треба свом снагом супротстављати увођењу пројекта „Детињство 2030“.

Сенка непријатеља

— Ви за ваше опоненте кажете „они“. Ко су то „они“?
— Заинтересоване снаге се налазе изван граница наше земље. А у Русији се велики број група и организација, као што често бива у мрежном рату, користи „наслепо“. Људе често обмањују говорећи како јувенилно правосуђе представља бригу о деци, њихову заштиту од насиља, а уместо тога им се потура нешто сасвим друго. Човек не схвата да, извршавајући неки елемент програма у првој етапи, доприноси томе да се у другој етапи уведе следећи елемент који му можда уопште неће одговарати. Али то већ ретко кога занима. И нису случајно представници „Сабора“, који су били присутни у француској амбасади када су инострани емисари давали инструкције нашим друштвеним фондовима, били запрепашћени тоном којим су се ти представници иностраних приватних структура обраћали нашим примаоцима грантова: „морате“, „дужни сте“, „неопходно је да“ — тако газде издају налоге и смернице својим потчињенима.
Током дешавања око изложбе „Забрањена уметност“ питали су ме: а коме је то потребно? ко је наручилац? Сећам се како су 70-их година прошлог века амерички авиони стално упадали у кинески ваздушни простор и у ПВО Кине је стално дизана узбуна… Тек годинама касније су Американци признали да им уопште нису били потребни обавештајни подаци из тих авиона — проверавали су реакцију Кинеза. Исто тако је и овде: уз помоћ таквих провокативних подметања као што је изложба „Забрањена уметност“ заинтересоване снаге проверавају реакцију друштва — колико је оно већ ослабљено и спремно за наредну фазу растакања.
И при томе они откривају жаришта отпора у Русији, покушавају да их узму под контролу или дискредитују. Ми са своје стране активно противдејствујемо тим „пипцима хоботнице“, бележимо те иностране организације, гледамо ко за њих ради у нашој земљи. У случају са изложбом наручиоци су били амерички фондови. И један од успеха те кампање представља то што су ти фондови одустали од финансирања — зато што се наши „слободни уметници“ већ боје да поново одржавају такве изложбе, а газде захтевају управо провокације.
Они проверавају нашу чврстину — и ми ћемо реаговати у оквирима закона, приморавати државу да штити наша права. Данас органи јавног реда и мира готово да не реагују на злочине у области морала, сматрајући да је убиство душе кудикамо мање опасно од причињене физичке штете. Многи поступци су на наш захтев покретани тек из трећег-четвртог покушаја. Истина, у последње време је нешто у том погледу почело да се мења. Ако нема страха Божјег, мора постојати страх од кривичне казне. Известан, најагресивнији део после глобљења треба подвргнути и суровијој казни. И све то обелодањивати — да и други знају. Али, ипак оно најважније није борба „против“, већ борба „за“. Јако је важно ширити курс основа православне културе, како би се деци одмалена усађивали појмови о добру и злу. То и војно-родољубиво васпитање, и подршку иницијативама организација трезвености које такође улазе у састав „Народног Сабора“…

Војни обвезник

— Испричајте о себи. Ко сте ви? Једино знам да имате 45 година и водите порекло из Вјатке…
— Себе сматрам православним друштвеним послеником.

— Како сте се обрели у престоници?
— Својевремено сам завршио судско-тужилачки факултет Свердловског правног факултета (сада је то Уралска државна правна академија). Нас су 1989. г. као војне обвезнике упутили у органе јавног реда и мира Москве. Изгледа да су по Јељциновом плану били потребни нови опричници (чланови специјалне гарде цара Ивана Грозног), неокаљани и без коруптивних корена у престоници. Морали смо бити убачени у Москву у неколико партија како бисмо започели борбу са системом, искорењујући корупцију. Годину дана пре нас такође је упућено 30 људи. Али Јељцин није дуго био шеф Москве, фактички нисмо ни стигли да започнемо рад, били смо у звању стажиста када је дошло до смене власти, и нама је недвосмислено речено да нас ту нису ни очекивали.
После тога сам отишао да радим као правник, прилично успешно се бавио бизнисом, и све то је потрајало до 1993. године, када сам доспео у Бели дом и био међу последњим његовим браниоцима. Наша група је одлазила одатле последња, и премда су нас добрано претукли, спасло нас је затвора то што смо приведени ипак ван граница Белог дома. После тога се мој живот нагло променио. Колеге су ми рекле да бирам: или политика или бизнис. Нисам могао да напустим своје другове. Отад сам радио у многим православно-родољубивим организацијама, налазећи се у оштрој опозицији режиму. Од 2000. године смо постали конструктивна опозиција, како сматрам, и у исто време сам почео да се оцрквљавам. Тај процес и дан-данас траје, али сада већ видим многе грешке које сам починио у својој политичкој делатности.
Сада сам такође и директор организације за људска права „Центар народне заштите“, председник Централног савета Обједињеног комитета за заштиту породице, детињства и моралности, председник покрета „Преображење“…

— Многима ваша делатност представља кост у грлу… Јесте ли икад помишљали како неко може покушати да реши све одједном — маљем по глави у мрачном хаустору?..
— Бог све одозго гледа. Када се човек исповеда, причешћује и придржава одређених правила, Господ га штити. Злодух је попут плаћеног убице: чучи у хаустору и чека да погрешиш. Ако се то деси, имаће такорећи „с правног становишта пуно право“ на примену силе. Био сам сведок како су изненадно гинули лидери друштвених организација и чудио се зашто је Господ то допустио. Касније бих често сазнао да су, говорећи о светим циљевима, сами они играли „двоструку игру“, радили за себе. Али, било је и жртава, стварних мученика за идеју. Уздам се у Божју вољу, премда ипак предузимамо одређене мере безбедности. Али, на крају крајева, и сама наша организација је тако изграђена како би у случају испадања неког наставила са радом — могу нас заменити достојни људи, које претерано не истичемо. Има ко да подигне нашу заставу.

Последњи рокови

— Шта мислите, колико вам је времена дато за „окупљање“?
— Мислим да нам Бог није много времена доделио. Предстојеће промене могу бити толико муњевите и озбиљне да нећемо имати времена за раздрмавање. Користимо сваки дан за успостављање веза с оним здравим друштвеним центрима који у земљи постоје — треба окупити што је могуће више њих. Како би се процес покренуо, на пример почела да пада киша, није довољна маса од воде и прашине. Киша неће почети ако не буде постојаних честица око којих ће се та маса кондензовати. Ако честица нема, а киша је потребна, избацују их из авиона у виду сребрне прашине — и онда се одиграва процес убрзане кондензације. Сада је већ прилично много родољубиво настројених људи. Сада треба окупљати критичну масу тих „постојаних честица“. И ми то чинимо. Предстојеће промене у свету нам не остављају никакве илузије.

— Неки сматрају да нас од срозавања у провалију може задржати само монархија…
— Ма каква монархија у неоцрковљеном друштву? Са 2-3 одсто практикујућих православаца… Монарх се мора ослањати на слој православне духовне аристократије. На кога би се он сада могао ослонити? Владајућа елита је расточена, родољубиве снаге су разједињене.

— Ви држите руку на билу, знате расположења у народу?
— Ми добијамо информације из региона о социјалном незадовољству које се тамо нагомилава. Свакако, има основа за то да се прибојавамо социјалне експлозије у друштву. Али је за Русију револуционарни сценарио увек био погубан, зато што долази до масовног истребљења људи. Оптималан би био еволуциони пут, када здрави део елите, схватајући неопходност промена, одлучи да мења политику у корист широких маса. И ми радимо за тај сценарио. Таквих људи у власти има — у њој је неколико групација како либералног усмерења тако и родољубивог, и сада је међу њима дошло до извесне равнотеже која може бити поремећена на ову или ону страну. Али ако ствар дође до распада Русије, као 1991. године, нећемо седети скрштених руку, већ ћемо устати на страни здравог родољубивог дела власти да се боримо како с покушајима да се Русија узме под спољну контролу, тако и са сепаратизмом.

Источник: http://www.srpska.ru/article.php?nid=15820

Добавить комментарий

Ваш адрес email не будет опубликован.