Словенски збор у Рождественом

Почетком августа 2012 у Москви у порти храма Рођења Христова у селу Рождественом, општина Митино, одржан је Словенски војно-родољубиви збор уз учешће представника војно-родољубивих покрета Русије и Словачке.

Почетком августа 2012 у Москви у порти храма Рођења Христова у селу Рождественом, општина Митино, одржан је Словенски војно-родољубиви збор уз учешће представника војно-родољубивих покрета Русије и Словачке. То је посебан догађај, а истовремено има и дубоке историјске корене. Слични општесловенски соколски спортски зборови – слетови редовно су одржавани роком прве половине 20. века у многим словенским државама. Соколски покрет, рођен крајем 19. века у словенским покрајинама Аустроугарске, убрзо је постао популаран код свих словенских народа, а соколске идеје и методика васпитавања националног словенског карактера путем спорта раширени су у тим земљама. Соколски спортски зборови свечано су одржавани, на највишем државном нивоу, и у њима су учествовале хиљаде словенских младића. Такви словенски слетови редовно су одржавани све до почетка Другог светског рата – у Чехословачкој, Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и неким другим земљама. Али почетак рата и промењене политичке прилике у Европи после његовог завршетка прекинули су традицију на дуже време. Али не само то – рушилачки догађаји у словенском свету током деведесетих година (рат у распарчаној Југославији, распад Чехословачке и Совјетског Савеза) довели су у питање саму идеју словенског јединства.

Међутим, сасвим неочекивано, у последње време занимање за општесловенску идеју поново се јавља и наставља да расте међу словеснком омладином, рођеном током деведесетих година. То занимање тражило је своје остваривање. Углавном се изражавало „виртуелно“ – преко интернет-порука, стварања међусловенских сајтова и форума, што прилично одговара занимањима словенске омладине. Тражио се неки нови – активан облик. И пронађен је: то је војно-спортско и војно-родољубиво васпитање. Водећу улогу у том питању има Русија где се, без обзира на више наизглед отежавајућих услова, процес војно-родољубивог образовања почетком 21. века убрзао: расте број војно-родољубивих клубова, појављују се прва клупска удружења, као што је удружење „Стјаг“ (стег). Управо је оно у првим годинама 21. века започело израду програма ширења процеса војно-родољубивог васпитавања заснованог на најбољим традицијама и позитивном искуству Соколског покрета и савременог руског војно-родољубивог покрета, православних и словенских земаља. Сличним питањима – ширења руског искуства васпитавања у православним и словенским земљама бави се и друго велико удружење у Русији – „Асоциација Витјазеј“ (Удружење Витезова). Према томе, можемо рећи да се ради о стабилној тенденцији.

Срби су први испољили занимање за руско искуство. Још 2008. група српске деце и омладине посетила је војно-родољубиви камп „Сибирскаја застава“ (Сибирска караула) у Новосибирској области, затим је 2011. група српских инструктора присуствовала на семинару стручног усавршавања одржаном у Ставропољској покрајини у кампу војно-родољубивог клуба „Руски витезови“. На основу руског искуства војно-родољубивог васпитавања, представници српских ветеранских и патриотских организација почели су са радом спортско-родољубивих кампова у Србији. Ове године је у српској покрајини Војводини по трећи пут одржан камп „Сабор 2012“ у коме је учествовала омладина из многих крајева Србије па чак и Хрватске, из Вуковара.

А 2010. године Словаци су сасвим неочекивано показали занимање за ово питање. Неочекивано пре свега због тога што је планирано да се у првој фази организују представници православних земаља.

Словак Марек Русињак студирао је на једном руском факултету када се заинтересовао за руско искуство војно-родољубивог васпитавања. Дошао је у везу са руководиоцима појединих руских клубова, почео да посећује предавања, слетове, зборове, такмичења, кампове и походе – све како би стекао што потпунију представу о свим странама процеса. Постепено се толико упутио да је самостално изводио вежбе у руским воно-родољубивим клубовима. После дипломирања и повратка у Отаџбину Марек је са друговима основао први војно-родољубиви клуб у Словачкој – „Словенски бранци“ (Словачки регрути). Клуб је створен по угледу на руске војно-родољубиве клубове. Постепено је клуб постао међурегионални.

Вежбе у клубу изводе се по руском систему. Засноване су на руској борилачкој вештини прса у прса, преживљавању, тактичкој обуци. Постају редовне и опсежне вежбе у природи. Основна мотивација чланова клуба је искрена љубав према Отаџбини и спремност да је бране. У Словачкој готово да не постоји сопствена војска, али све више словачких младића схвата потребу да се своја Отаџбина брани. Искуство „Словенских бранаца“ заинтересовало је многе људе у Словачкој. Убрзо је у земљи основан још један војно-родољубиви клуб.

Такав развој није могао а да не доведе до идеје одржавања општесловенских војно-родољубивих зборова – ради јачања садејства међу клубовима, размене искустава и пре свега зато да се стварно осети словенско јединство. И ево, по међусобном договору између православног војно-родољубивог клуба „Добровољац“ (који је активан учесник процеса: 2012. године тројица његових чланова учествовала су у српском спортско-родољубивом кампу „Сабор-2012“) и клуба „Словенски бранци“ одлучено је да се 2012. године сличан збор одржи у Русији. За место збора одабрана је војно-родољубива база при храму Рођења Христовог у Митину, која је већ не једном била место великих окупљања клубова, као што је, на пример, Збор козачке омладине крајем априла 2012. године.

Подухват је испао пун догађаја, занимљив, користан. После смештања и свечаног отварања кампа одмах су започеле вежбе – из ватрене, физичке и тактичке обуке. Посебно занимљиве биле су физичке вежбе под руководством инструктора руског војно-родољубивог одреда „Расвет“ (свитање). Главну особеност њихових тренинга представља такозвани тренинг поверења. Борац стаје усправно на крај узвишице – и пада уназад, где га хватају шесторица борбених другова. Тренинг су прошли сви учесници, али је „звона за узбуну“ у смислу поверења према саборцима (нажалост, делимично оправданих, али где тога сада нема?) било исувише много, а један борац је чак двапут „испуштан“. Затим је одржано још једно утврђивање градива о правилима руковања оружјем, пошто је понављање – мајка науке, поготово по питањима безбедности.

Сутрадан су инструктори „Расвета“ одржали прилично озбиљну јутарњу гимнастику са учесницима кампа. Пошто су инструктори „Расвета“ окренути припреми специјалаца, никоме се није учинило да је мало. После разгибавања сви су отрчали до оближњег спортског терена, где су момци извели Куперов тест згибова и вежби на разбоју, после чега су се у истом ритму вратили у камп.

После доручка почеле су вежбе из тактике. Подробно је размотрена промена правца вођења ватре из позиције „стојећи“ и „лежећи“, а такође кружна и полукружна одбрана. После тога су чишћене реплике аутоматске пушке и одржане вежбе из акробатике. Рељеф терена, наравно, није био одговарајући (падина), али су сви успели да изведу колут напред и назад. Затим су уследили трчање по трбусима (није то толико страшно као што се чини), „тачке“ (један носи другог који иде на песницама, за ноге, натраг се мењају) и коњица (један носи другог на кркаче, задатак је да се непријатељски „коњаник“ обори са „коња“). Инструктори „Расвета“ испричали су о њиховој техници организовања зборова, затим су пре ручка извели краћу (по њиховим мерилима) физичку вежбу.

Одржаване су и теоретске вежбе из оријентисања. По завршетку вежби одржан је козачки вар, који је већ готово постао традиција на зборовима. Врло занимљиви и динамични били су ноћна војно-тактичка игра с необичним сценаријем, такмичења из спортског оријентисања, прилично сложен појас препрека (на коме су готово сви учесници показали врло добре резултате). Непоновљив и незабораван био је и козачки вар, одржан ноћу.
Упркос пословици, није испало да се први мачићи у воду бацају. Штавише, такви зборови треба да постану она полазна тачка од које ће започети процес развоја међусловенске сарадње у области војно-родољубивог васпитавања. Хтели бисмо да се надамо како ће убудуће такви зборови постати редовни, а географија њихових учесника – знатно шира.

Александар Кравченко, руководилац Пројекта „Стјаг“ (стег):

Високо оцењујем овај збор. Али бих рекао нешто и о другом. Стварање општесловенске војске, општесловенских снага – то је сасвим реална идеја, и мене то изузетно надахњује!

Иван Кравченко, васпитаник „Алексејевске дружине“, 8 година:

Свидео ми се Козачки вар. Још ми се свидело то што су овде не само Руси него и Словаци.

Анастасија Дианова, војно-родољубиви клуб „Добровољац“, 18 година:

Ово ми је први збор. Јако је занимљиво дружити се с истомишљеницима не само из рођене Русије него и из Словачке. Тако је занимљиво и поучно размењивати утиске о протеклим данима у кампу. Јер, нисмо само ми размењивали са својом браћом Словацима искуство православног војно-родољубивог васпитавања него су и они нама преносили своја знања и умећа. Од свих вежби највише ми се урезао у памћење Козачки вар. Нисмо се само зближили, него и размењивали свој дух, веру и љубав. Надам се да ово није последњи такав збор. Мислим да ћемо се још срести са нашим пријатељима Словацима и то не само у Русији него и у њиховој Отаџбини.

Серафим Бесчетнов, дружина „Добровољац“, 16 година:

Вежбе у кампу су добре, није баш да су тешке, али су прилично озбиљне. Збор се разликује од обичног по томе што момцима из Словачке објашњења треба преводити, али они ипак активно учествују у свему и не губе бодрост духа и оптимизам.

Иља Ипатов, војно-родољубиви клуб „Добровољац“, 18 година:

Збор се одвија одлично, у пуном борбеном духу. Тренирали су нас момци из војно-родољубивог одреда „Расвет“ по систему припреме руског СПЕЦНАЗ-а (специјалаца), што је на нас оставило врло добар утисак. Радују Словаци: они достојно савладавају све потешкоће службе, што није својствено обичном Европљанину. Уопште, сви су заслужили медаље.

Денис Тропин, командир војно-родољубивог клуба „Добровољац“ у име светог великомученика Димитрија Солунског, руководилац збора:

Пошто је група била мешовита, из 3 клуба, у почетку су морали да се међусобно ускладе. Међутим, већ кроз два дана група је постала један тим. У почетку је планиран збор само војно-родољубивог клуба „Добровољац“, али је на крају испао врло квалитетан међусловенски збор. Збор је омогућен захваљујући напорима неколиких пријатељских организација, као што су Московска подружница покрета „Народни Збор“, школа тактичког карабина „Сива легија“, војно-родољубиви одред „Расвет“ и поједини инструктори. Сматрам да су успешно остварени циљеви и задаци, постављени на почетку збора, а то је – умеће тимског рада.

Марек Русињак, руководилац војно-родољубивог клуба „Словенски бранци“:

Први пут учествујем у оваквом војно-родољубивом збору. Никада пре нисам учествовао ни у чему сличном. Моји утисци… Овде сам научио много тога новог, видео нове могућности у борби прса у прса, чиме се бавим. Овај збор ми се свидео и могу рећи да је превазишао моја очекивања.

Петер Шеверчек, војно-родољубиви клуб „Словенски бранци“, 17 година, Словачка:

Физички је тешко, али је јако занимљиво. Стекли смо нова знања. Могу рећи да смо овде видели много тога новог, и доста из тога желимо да користимо код нас у Словачкој. За нас је то било врло поучно.

Михаил Филинк, војно-родољубиви клуб „Словенски бранци“, 18 година:

То је поучно. То је људе научило дисциплини. Овде смо научили много тога новог што ћемо користити код нас у Словачкој на вежбама. Мислим да много омладине треба да прође кроз такве кампове како би стекли најбољу везу са својим народом.

Адам Кралович, војно-родољубиви клуб „Словенски бранци“, 14 година:

Јако ми се свидело. Овде сам научио нове ствари. Главно је – коришћење оружја у тактици. Добар је колектив, добри су људи, поучне су вежбе – све то ми се јако свидело.

Кристина Бегалова, 18 година:

Овде је јако добра дисциплина, овде постоји осећање пријатељства, добрих односа, добрих народних козачких традиција.

Фоторепортажа

Добавить комментарий

Ваш адрес email не будет опубликован.