„Топлохладни“

Највећа невоља Русије нипошто нису путеви и будале. Најстрашније је постојање огромног броја оних које је Апостол именовао „топлохладни“.

То јест — „ни тамо ни `вамо“, ни за Бога, ни против. Управо су такви типови посебно непријатни. Јер, „хладног“ — непријатељски настројеног према Истини — човека је могуће разуверити. А „топлохладног“ није, пошто је искрено уверен да живи апсолутно исправно. Он каже: „Оставите ме на миру! Ја ником нажао не чиним, порезе плаћам, ништа нисам украо, чак сам прошле године и у Цркви био! Шта још од мене хоћете?!“ Пада ми на памет позната фраза песника Ричарда Еберхарда: „Не бој се непријатеља — у најгорем случају те могу убити. Не бој се пријатеља — у најгорем случају те могу издати. Бој се равнодушних — они нити убијају нити издају, али само уз њихову прећутну сагласност на земљи постоји издајство и убиство“…

У Русији, како стално слушамо, постоји огроман број родољуба. Као и „правих Руса“ и „православаца“. Међу њима је доста сасвим имућних и утицајних људи, познатих у политици, пословном свету, у Цркви, у стваралачким круговима. Практично сви они воле Отаџбину и желе јој добробит. Неки прилажу Цркви и у добротворне сврхе. Други пишу паметне књижице о томе како треба „спасавати Русију“. Трећи приређују „дешавања“ ради повремених сусрета са себи сличнима. Али уз све то, побројане категорије имају нешто заједничко — потпуну неспособност не само за то да своја уверења и делима поткрепе, него и да макар помогну онима који се тиме, за разлику од њих, баве.
Став средњестатистичког „православног руског родољуба“ — то је улога навијача пред телевизором који у удобности пијуцка пивце и ватрено навија „за наше“. И ништа више! Управо као у песми Владимира Висоцког:

Тако многи вековима одлазе
На обалу да посматрају
Проницљиво и пажљиво како
Други поред њих на камењу
И кичме и главе сламају.

Они благо саосећају
Погинулим, али издалека…

Исход је познат. Премда „Руси и православци“ у Русији чине претежну већину, земља се и даље развија идући апсолутно антиправославним и антируским у суштини и по духу „западним“ путевима. Нема у Думи „руске православне странке“, а у групацији на власти — одговарајућег лобија. А уз све то се и пропаганда антихришћанских вредности и антипатриотизма свугде врши практично легално, а по духу антируске структуре не оскудевају ни у чему.
Руски малограђанин воли да се појада на „надмоћ криминализованих инородаца“ који су испунили његов град, купили месне власти и органе јавног реда и мира, интензивно се размножавају и усклађено истискују Русе из свих колико-толико уносних сфера делатности. Али је при томе способан највише за то да туђину оплави њоњу или предложи да се против њихових „заједница“ оснује своја „заједница“. Већина таквих малограђана у принципу није способна ни да се самоорганизује у оквиру закона, ни да се са заједничким захтевом обрати властима, па чак ни да роди још једно руско дете (шта, зар да им опадне „животни стандард“?!).
Руски интелектуалац се са сузама јада на превласт вулгарности у култури и јавним гласилима, узајамно јемство „сексуалних мањина“, распродају културних добара. Али, да ли су се многи од наших „боема“ потрудили да против тога протестују (не у кухињи, већ званично) или се некако са тиме боре? Само појединци!
На жалост, и у Цркви наилазимо на сличан проблем. Његова Светост Патријарх испољава активни грађански став у борби за победу традиционалних хришћанских вредности коју би, рекло би се, већ „по звању“ морала подржавати СВА свештена лица. Али уместо тога у многим местима се одиграва тиха саботажа. Како би другачије?! Свештеници у својим местима имају своје „спонзоре“ и власне покровитеље. Неће се ваљда са њима свађати! А који пут није згорег ни бити опрезан — што би због „ситница“ штрчали..?
Али посебно нас „разнежују“ људи који поседују реалан управни и финансијски ресурс. Већ годинама се руским друштвом проносе гласине час о „православним дебејцима“ који припремају спасавање земље, час о „православним тајкунима“ спремним да материјално подрже родољубиве покрете! Авај, реално стање ствари сведочи о томе да ни једни ни други у ствари не постоје. То јест, физички их можда и има, али их на друштвено-политичком плану — нема. И за Бога — такође нема. Као ни за Русију.
Такве достојанствене брадате чике се често и са задовољством моле, држе све постове, одлазе на Свету гору као ми у викендицу, иду на ходочашће у познате манастире, беседе са старцима. Понекад — учествују на јавним црквеним приредбама (поготово кад су у друштву са VIP-персонама), понешто прилажу за обнову храма или „православну гимназију“. Али никада и нико од њих (у најмању руку они за које знам) није ни пребијену пару дао за то да Русија постане земља православног духа, да се зауставе инострани „злодуси“ који растурају и кваре све оно с православним духом што је у њој још увек преостало.

Они благо саосећају
Погинулим, али издалека…

Таквих погинулих који су подметнули груди „за другове своје“ (између осталог и за „топлохладне родољубе“!) и који су сломљени у неравноправној борби — без новца, без заштите, без приступа већим јавним гласилима — сваке године све више има. Огроман систем који су „злодуси“ створили, и који поседује колосалне финансијске, кадровске, информационе и административне ресурсе, меље их једног за другим. Око преосталих се окупљају нови, млади, ватрених очију, али ускоро и њих самељу. И одговорност за то пред Богом и Русијом подједнако пада на наше „топлохладне“ пословне родољубе. На последњем Суду за сваког човека неће им испоставити њиховим прилозима позлаћене куполе цркава, већ небројени списак упропаштених живота и сломљених судбина оних које су, имајући колосалне финансијске могућности, фактички напустили и издали. И пресуда ће бити одговарајућа. На оном или овом свету — не знам. Али ће је свакако бити.
Па онда,

Ми ћемо благо саосећати
Њима погинулим — издалека…

Александар Разумовски (Народни Сабор)